Broj gladnih i žednih, beskućnika, ljudi na ivici preživljavanja, pa i onih nesrećnika koji nisu čak ni to uspeli, vrteo mi se u glavi. Brojeve nikad nisam volela, uvek su predstavljali neki nerealan račun iz kojeg sam izlazila sa pogrešnim rešenjem. Ali ovi brojevi su bili još tmurniji, menjali su nerealnost računa sumornim realnošću sveta. Predstavljali su izazov, jer sam ovde želela samo tačno rešenje.
A rešenja nisu kiša da nam prosto padnu na glavu i problem nestane. Trebalo je nešto uraditi! Postati deo tima, za početak!
Beli baloni, bele majice i beli osmesi, zabelei su tog dana naš beli grad. Dobro uklopljena ekipa bila je spreman da prenese zastrašujuće činjenice ljudima, da zatraži podršku ali i ideju za rešenje siromaštva, pojave koja se svaki dan doživljava, a samo se jednom godišnje govori o njoj. Zato je bio cilj govoriti što više i što jače, povezati ljude i preneti poruku.
Širom otvorene oči, zamišljene poluotvorene usne i klimanje glavom u znak podržavanja govorili su mi da radim pravu stvar. Toliko različite ljude povezivao je isti upitni pogled. Visoki, plavi, kovrdžavi, pogrbljeni, crni, sa prodorno zelenim očima, oslanjajući se na štap, ili vodeći dečicu prilazili su štandu, pisali poruke i ponosno stavljali narukvice.
Želela sam samo da onaj koji ne zna – sazna, onaj koji zna – razmisli, onaj koji razmišlja - da ideju, i da se ona konačno ostvari.
Naravno da su moje idealističke predstave sveta vešto prekidali negativci sa sumornom pričom da jedan papir i jedna traka neće spasti umiranje od gladi, ali one su se ponovo rađale kada bi se ti ljudi dohvatili olovke i tako načinili prvi korak. A on je to mnogima najbitniji!