Pokret se izrodio kao jedna od mojih suludih ideja, verovatno dok sam imao temperaturu.
Istina ipak ima političku pozadinu o kojoj ne bih mnogo pričao: novi predsednik opštine je “čovek otvoren za predloge”, kako on to kaže, a ja imam ideju da fasadu muzeja sumorne sive ili već neke boje, dodatno “ulepšanu” čađi i smogom, okrečim u neku veselu boju. To bi obradovalo bar nekoliko hiljada mojih sugrađana koji svakodnevno prolaze pored pomenute građevine, a ako ne bi njih, obradovalo bi makar mene.

Močvara u centru grada?!
Zvuči nemoguće, zar ne?
U Užicu(Užicama), ništa nije nemoguće! Od pre par godina, mali, prosečni grad zapadne Srbije(sa brdovite Ruritanije), može se nazvati jedinstvenim u svetu! Nekada se tu, u centru, nalazila zgrada pošte...Neko pametan sa strane (jer samo sa strane dolaze pametni), primetio je da u Užicu (Užicama) ima brdo pošti, a nijedna turistička atrakcija. Taj neko pametan je takođe odlučio da nam takoreći preko noći pokloni nacionalni park ''Mrkonjića baru'' ! Pošto bi nama trebalo 50 godina da realizujemo takav projekat, velikodushni stranac nam je srdačno ustupio svoju najsavšeniju tehnologiju.

- Najbolje ovako: naći ćemo se u pola deset kod HARIZME, onda idemo do UNE na kafu i gatanje (u našem gradu svi su profesionalni gatari- proroci, espešli autor ovog teksta- Tijana Pavlović), pa posle palimo u SKALU.

- Okej tebra. Palimo u SKALU. Biće nam JEZIVO. Ima da se urokamo.

Ovako izgleda uobičajen dijalog užičke omladine...petkom uveče...Po tradiciji, svi se čekamo kod HARIZME, ne obazirući se na činjenicu da umesto trafike na kojoj smo svi kupovali žvake ili čipseve pred bioskopsku predstavu, sada na Trgu stoji novootvorena AIK banka, u kojoj možda ne možete dobiti žvake, ni MILKU sa jagodom, ali zato možete dobiti vrlo povoljne stambene i potrošačke kredite!

Plaza, da to je mesto gde neko svake godihe dozivi infarkt ili se utopi. Verovatno se pitate zasto? Odgovor je veoma lak jer temperature vode iznosi svega deset do dvanaest Celzijusovih stepeni, tako da mogu da se kupaju samo najhrabriji.
Ali ako nemate air-condition u kuci ili zelite malo da se osvezite plaza je prava stvar. Uvek cete naci dobro drustvo, zezati se uz gitaru i mozda ce vam u tom trenutku sinuti neka ideja poput Tesline, s obzirom da se na plazi nalazi prva hidrocentrala izgradjena u svetu posle Nijagarinih vodopada. Voda je cista- prava planinska ali to vas moze prevariti s obzirom da plaza ima oblik mrtvackog sanduka-probajte, ne znam sta drugo da vam kazem.

Ono žuto, što tamo vidite je draga nam, gimnazija. A ovo što je u prvom planu je jedan od mnogobrojnih parkova u našem ljepom gradu.
Priča se, da u ovom parkiću godine brzo prolaze, jer je stecište starih sugrađana, da ne kažem, baba i deda i eventualno beskućnika.
Inovativne ideje o građenju sajbrspejs garaže na zemljištu koje zauzima park (pre ne znam koliko godina) su apsolutno propale, a park je vraćen matorcima kao intelektualna svojina, pa ako ne mogu uz penziju da mirno dočekaju svoju smr... starost... neka to učine čameći u parku, uz zvuke frule nekog ciganina sa glavne ulice i uz zvuke ptičica koje se obično jutrima oglašavaju, pa se povremeno čuje i zvono crkve.
Međutim, kad neko od njih dočeka smrt i oglasi se to zvono i poneka ptičica prestane da cvrkuće i ciganin odsvira posmrtni marš na fruli, ti znaj da si i ti doprineo tome, jer kada prođeš kroz parčić ubrzaš vreme i stoga se nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom.

Prošlo je petnaest godina od kada ga skloniše sa Gradskog trga. Imao je ponosan pogled. Bio je visok i muskulaturan. Nosio je neki kaput. Sećam se video snimka, na kome se u jednom kadru vidi moj otac sa mnom u rukama. Bilo je puno ljudi tog dana. Jedna baba je protestvovala pokazujući svoj crveni pasoš i razglednice iz Dubrovnika.
Bista je tog dana nestala sa Trga. Dotični gospodin je zaboravio da, pored sebi i umetničkim delima sa svojim likom obezbedi doživotni položaj.
Sada čami iza zgrade muzeja. Jedno vreme je bio položen horizontalno, pa su mu se iz susedne ulice preko ograde videle samo noge. Izgleda da je bio povelik, pa nisu mogli da ga spakuju u stalnu postavku muzeja. Bilo je dosta predloga ŠTA uraditi sa tom masom gvožđa. Neki bi napravili glavu na šrafljenje, pa kako dođe neki novi da bude lakše za promeniti. Neki bi ga vratili da se prisećaju lepih vremena, neki da im bude opomena, neki bi pored njega napravili i metalnu Jovanku, da ima društva, neko bi mu napravio kolegu itd...
Pitate se sada ko je taj delija?
Kao fol ne znate. Ime mu je Tito, ili bar tako kažu.
Neka mu je večna mladost.