Ono žuto, što tamo vidite je draga nam, gimnazija. A ovo što je u prvom planu je jedan od mnogobrojnih parkova u našem ljepom gradu.
Priča se, da u ovom parkiću godine brzo prolaze, jer je stecište starih sugrađana, da ne kažem, baba i deda i eventualno beskućnika.
Inovativne ideje o građenju sajbrspejs garaže na zemljištu koje zauzima park (pre ne znam koliko godina) su apsolutno propale, a park je vraćen matorcima kao intelektualna svojina, pa ako ne mogu uz penziju da mirno dočekaju svoju smr... starost... neka to učine čameći u parku, uz zvuke frule nekog ciganina sa glavne ulice i uz zvuke ptičica koje se obično jutrima oglašavaju, pa se povremeno čuje i zvono crkve.
Međutim, kad neko od njih dočeka smrt i oglasi se to zvono i poneka ptičica prestane da cvrkuće i ciganin odsvira posmrtni marš na fruli, ti znaj da si i ti doprineo tome, jer kada prođeš kroz parčić ubrzaš vreme i stoga se nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom.
Marko Milovanović