Врање некад и сад

Kora~am lagano sokakom, prolazim pored ograde od nepe~ene cigle pokrivene }eramidom i provla~im se kroz kapixik. Pro|oh kroz kom{ijsko dvori{te dok su mi koraci odzvawali kaldrmom. U dnu dvori{ta bila je stara granata tre{wa . Bila je puna crvenih slatkih plodova. Popeh se i na|oh udobnu granu oki}enu slatkim tre{wama.

Posmatrao sam u daqini obrise ku}a i terase modernog solitera, koji je nadvisio krov Gimnazije. Mogao sam, ~ini mi se, da se dobacim tre{wom do ne~ije terase a da me oni ne vide. Do mene dopre muzika iz susednog dvori{ta. “[ano du{o, [ano mori...” razla`e se dvori{tem i rasu kaldrmom, a meni se u~ini da ~ujem i klepet devoja~kih nanula dok igraju i pevaju, tu u kom{ijskom dvori{tu. Pogledam ka te{kim drvenim kapcima na prozorima. Zatvoreni su i qubomorno ~uvaju tajne prohujalih vremena. Koliko puta sam po`eleo da zavirim unutra, da dodirnem te stare predmete ~ije obrise mogu da vidim kroz staklo ulaznih vrata. Na `alost ta mi je `eqa ostala neostvarena. Silazim `urno sa tre{we u grad. Odlazim do stare ku}e trgovca Ko~i}a, gde su sada kancelarije moga oca. Ku}a je stara sto godina, nije nalik turskim ku}ama. Visokih je zidova, prostrana, sa ukra{enom fasadom i kitwastim vratima. Podse}a na gradske ku}e starog Beograda. Iz svake sobe navire po neka pri~a o vremenu kad se Vrawe pretvaralo u moderan grad.

             Zami{qen kre}em ku}i. Prolazim kroz park u kome dominira spomenik-figura Bore Stankovi}a sa otvorenom kwigom. Ko zna kako bi on sada pisao o Vrawu? Jedno je sigurno, Vrawe iz Borinog vremena jo{ `ivi. Miris {eboja, kaldrma, daire, sevdah i dert jo{ uvek opstaju uprkos asfaltu, betonu i disko muzici. Zato i ka`u da Vrawe ima du{u a {etwa wime je isto {to i prolaz kroz vekove. Dok iza {im{ira krene{ kaldrmom ka tr`nom centru i GAME ARENI, da kroz internet obi|e{ svet, zidine Markovog Kaleta nemo prate pri~u o Vrawu dugu deset vekova. Ponosan sam {to sam i ja deo te pri~e.